S T A V ★ 5 S E P 2 0 2 6
Svi volimo da pričamo o zajedništvu. O tome koliko smo solidarni, koliko zajedno odlučujemo i koliko pravimo prostor za svakoga. Ali, nažalost, u praksi, kada je scena toliko mala kao naša, zajedništvo lako preraste u borbu za teritoriju.
Kod kvir organizacija u Srbiji, pogotovo onih koje predvode muškarci, vrlo brzo krenu da se pojavljuju neformalni centri moći. Odluke počinje da donosi svega nekolicina ljudi, razgovori kreću da se vode bez onih kojih se direktno tiču, a u čije ime se oni vode — a organizacije vremenom počinju da liče upravo na one protiv kojih su nastale.
I na kraju dana, tu najviše ispašta zajednica, koja pokazuje iznova i iznova da je željna nečeg novog.
Fotografije protesta povodom 25 godina od Krvavog prajda
„Novo, bolje…"
Aktivizam mora da opravda svoje postojanje rezultatima koje ostavlja iza sebe. Bilo šta drugo, nažalost, nije aktivizam — i šteta što se kao takav prodaje, zajednici koja nažalost često to ne razume.
Panel diskusije u prazno, događaji sa minimalnom posećenošću i neograničeno izlivanje sredstava u ime borbe za civilna prava koja ne beleži nikakav pomak — sve to nisu stvari koje možemo opravdati.
Barem ne moralno, čak i ako na papiru možda da.
Zajednica je gladna konkretnih i produktivnih prostora za razgovor i socijalizaciju, što je evidentno po broju ljudi koji nasrnu svaki put kad neka nova organizacija iznikne iz zemlje, nudeći zajednici nešto novo, bolje… I u poslednjih par godina gledamo sve više i više takvih novih organizacija, neformalnih grupa, kolektiva i udruženja.
Meni pak, čast izuzetcima, deluje kao da svaka vremenom ipak sklizne u jednu staru istu priču — u kojoj individualna korist, želja za isticanjem, požuda za kontrolom, i pohlepa za novcem (kada do njega dođe) postane važnija od razloga zbog kog se ta organizacija i ta zajednica na samom početku okupila.
Zbog toga, takve organizacije postepeno gledaju pad brojnosti ljudi koji biraju da učestvuju u realizaciji njihovih događaja. A to nažalost dovodi i do pada ukupnog broja ljudi koji biraju da se bave kvir aktivizmom uopšte.
I to je sve mnogo, mnogo, mnogo loše.
Svi su jako gladni moći, a zajednica je malo umorna od svega toga.
I daleko od toga da je problem samo u organizacijama i neformalnim grupama. Istu borbu za prostor, borbu za svoje parče hleba gledamo i recimo na dreg sceni, među umetnicima, u klubovima, u tome ko će dobiti nastup, ko će biti pozvan, ko će tu uopšte smeti da bude primećen. Umesto da više izvođača znači veća i raznovrsnija scena (sa većim komercijalnim obimom na kraju), mnogi smatraju da tuđi napunjen prostor i događaj znači manje sopstvenog uspeha.
Isto se vidi i u tome koliku tendenciju imamo da stvaramo male elitne krugove, društva, događaje, žurke, projekte, repeat saradnje — gde se često jedni te isti ljudi vrte jedni oko drugih iz jednog kruga u drugi.
Odakle tolika ekskluzivnost?
Mi se ovako isključujuće odnosimo ne samo prema kolegama, drugim aktivistima i umetnicima (win at work), nego i prema ljubavnim partnerima (win at sex), a na kraju i prema sebi samima (never lose, ever)
U našoj prirodi je, možda, da se ponašamo ekskluzivno i nadmeno kada smo veliki deo našeg života i mladosti proveli upravo kao marginalizovana grupa koja je uvek bila isključivana. Mesta nikad nije bilo za nas, ali sada kad ga eto malo ima, e pa bogami ostaće i naše?
Ali posao profesionalnih organizacija, aktivista i umetnika u kvir pokretu ipak treba da bude borba za bolje sutra sa širom otvorenim vratima — a ne isključenje koje predvodi sujeta, emotivna nezrelost i posesivnost.
I čak i ako pokušamo da prošlost ostavimo iza sebe i okrenemo se novim, vrednim organizacijama, kreatorima i talentima koji imaju iskrenu i nesebičnu želju da nešto unaprede, moramo razumeti da oni teško mogu da opstanu ukoliko nisu dovoljno podobni postojećim načinima funkcionisanja i idejama platformi, prostora i fondova — sistema za koji veliki deo zajednice već smatra da danas ne funkcioniše kako treba.
Često novi i kritički glasovi bivaju utišani na mnogo suptilnije načine — najčešće tako što im se ograniči pristup platformama, bilo finansijskim, medijskim ili prostornim.
Da, neko bi mogao da kaže, pa tako svet funkcioniše. I to je potpuno okej. Ali to se ipak ne podudara sa bajkovitom željom da treba da bude mesta za sve nas. Možda bi svi, pre svega, trebalo da proverimo koliko mesta ostavljamo drugima, nakon što to svoje dobijemo.
Ili, u nekim slučajevima,
zaslužimo.
