S T A V ★ 5 S E P 2 0 2 6
U teoriji, svi volimo da pričamo o zajedništvu. O tome koliko smo solidarni, koliko zajedno odlučujemo, i koliko pravimo prostor za svakoga.
Na žalost, u praksi se vrlo brzo pojave neformalni centri moći, odluke koje donosi nekoliko ljudi, razgovori koji se vode bez onih kojih se tiču i strukture koje postaju upravo ono protiv čega su nastale. Mala scena lako postaje borba za teritoriju.
I na kraju dana, zajednica biva ta koja najviše ispašta.
Fotografije protesta povodom 25 godina od Krvavog prajda
„Ovo kilo 'leba…
moglo bi da bude dva."
Aktivizam mora da opravda uspeh koji on ostavlja iza sebe. Bilo šta drugo, nažalost, nije aktivizam — i kao takav se ne sme prodavati.
Panel diskusije u prazno, događaji sa minimalnom posećenošću i neograničeno izlivanje sredstava u ime borbe za civilna prava nisu nešto što možemo opravdati (barem ne moralno, čak i ako na papiru možemo), jer tu pre svega nije ostvaren nikakav uspeh.
Zajednica je gladna konkretnih i produktivnih prostora za razgovor i socijalizaciju, što je evidentno po broju ljudi koji nasrnu svaki put kad neka nova organizacija iznikne iz zemlje, nudeći zajednici nešto novo, bolje…
U poslednjih par godina gledamo više takvih novih organizacija, neformalnih grupa, kolektiva i udruženja. Meni pak, uz ogromnu čast izuzetcima, deluje kao da svaka vremenom ipak sklizne u jednu staru istu priču — gde nekolicina ljudi na kraju krene da nosi i donosi odluke u ime većine pre nego što iko stigne da pita šta i kako. Na žalost, to smo već videli više puta.
Te tako projekti, pozicije, vidljivost, poluge moći, ujedno i sporovi oko sredstava (kada do njih dođe, a uvek dođe) postanu važniji od razloga zbog kog se ta organizacija i ta zajednica na samom početku okupila.
Zbog toga na kraju organizacije uvek dožive drastičan pad brojnosti ljudi koji biraju da učestvuju u realizovanju događaja, a to nažalost dovodi i do pada ukupnog broja ljudi koji biraju da se bave kvir aktivizmom uopšte.
I to je mnogo, mnogo, mnogo loše.
Svi su jako gladni moći, a zajednica je umorna.
I daleko od toga da je problem samo u organizacijama i neformalnim grupama. Istu borbu za prostor, borbu za svoje parče hleba gledamo i recimo na dreg sceni, među umetnicima, u klubovima, u tome ko će dobiti nastup, ko će biti pozvan, ko će tu uopšte smeti da bude primećen. Umesto da više izvođača znači veća i raznovrsnija scena (sa većim komercijalnim obimom na kraju), mnogi smatraju da tuđi napunjen prostor i događaj znači manje sopstvenog uspeha.
Isto se vidi i u tome koliku tendenciju imamo da stvaramo male elitne krugove, društva, događaje, žurke, projekte, repeat saradnje — gde se često jedno-te-isti ljudi vrte jedni oko drugih iz jednog kruga u drugi.
Odakle tolika ekskluzivnost?
U našoj prirodi je, možda, da se ponašamo ekskluzivno i nadmeno kada smo veliki deo našeg života i mladosti proveli upravo kao marginalizovana grupa koja je uvek bila isključivana.
Mi se ovako isključujuće odnosimo ne samo prema kolegama, drugim aktivistima i umetnicima (win at work), nego i prema ljubavnim partnerima (win at sex), a na kraju i prema sebi samima (never lose, ever)
Ali posao profesionalnih organizacija, aktivista i umetnika u kvir pokretu ipak treba da bude borba za bolje sutra kroz uključenje ljudi — a ne isključenje koje predvodi sujeta, emotivna nezrelost i nestabilnost.
Neke nove i vredne organizacije, kreatori i talenti sa istinskom i nesebičnom željom za konkretno unapređenje zajednice ne mogu da prežive ukoliko nisu potpuno podobni status-quo načinima funkcionisanja i idejama već-postojećih platformi, prostora, i fondova, koji po većinskom stavu zajednice ne funkcionišu potpuno dobro danas.
Često novi i kritički glasovi bivaju utišavani kroz različite metode — najčešće je to limit pristupu platformama, bilo one novčane, medijske ili prostorne.
To se ne podudara sa bajkovitom željom da treba da bude mesta za sve nas. Možda bi pre svega svako trebalo da proveri koliko mesta ostavlja za druge, nakon što svoje dobije.
